O nama
Redakcija časopisa “Sveti Dunav” je zivi organizam koji teče, pulsira i menja se iz godine u godinu.Redakciju časopisa Sveti Dunav odlikuje veliki broj saradnika, autora, prevodioca, fotografa, eksperata i u najvećoj meri zaljubljenika u Dunav.Od samog početka koncepcija časopisa je određena geopoetičkim poimanjem velike, rajske reke Dunav. U prvom, pilot primerku, (Izdavač Knjizevno drustvo Pismo iz Zemuna, gl.i odg.urednik Sava Damjanov) na svega pedesetak stranica, dala se naslutiti misija časopisa.U brojevima koji su sledili, uz prisustvo starih, uključivali su se u rad sve raznovrsniji saradnici. Od dunavskih alasa, lađara, sportista... do vrhunskih literata, istoričara, arheologa, politikologa, umetnika...Danas, nakon deset godina publikovanja "Sveti Dunav” je institucija, internacionalnog karaktera. Vazno je napomenuti da se dve trećine urednistva nalazi izvan granica Srbije.Prebivaliste redakcije je virtuelnog karaktera, obzirom da smo do danas bili izlozeni mnogobrojnim selidbama ( preko dvadeset) nekada prinudnim, a nekad dobrovoljnim, sto iz političkih ili "opstepoznatih” socioekonomskih razloga.Ipak, konstantna adresa saintdanube@europe.com tokom svih deset godina bila je inicijalna kapsula za svaki novi broj. Ne manje vazni, čak često presudni su susreti, slučajni i namerni, sa pojedincima i grupama u zajedničkoj interesnoj sferi Dunavskog basena.Stoga, ukoliko imate priču sa Dunava ili o Dunavu, dobrodosli ste u Redakciju.
Artist Communities
Artist Communities
Postovani čitaoci, odlomkom iz romana rumunskog pisca Alexandru Ecovoiu - SALUDOS ( KOV, Vrsac 2007) nastavljamo predstavljanje broja 11 časopisa Sveti Dunav:
»Saludos! Saludos je bio moje veliko otkriće. Tako mislim. Nesto između pozdrava i poklonjenja. Savrsena harmonija sa okruzenjem. Manje sa ljudima. Kada pas mase repom, to znači da te pozdravlja. Jednostavno, zar ne? I vetar, kada ti duva u lice. I kisa. Drvo, kada se njise...Ptice...Prihvatam sve kao takvo i odgovaram na isti način. Pozdravom. Naklonim se. Govorim. Izgleda glupo, ali ja tako vidim stvari. Termin potiče iz spanskog: salud! Dao sam dodatak rezonanci, dodavsi samo dva slova: saludos! Olaksavam sebi puteve... To je nesto izuzetno! Pozdravljati se sa vetrom!«Pokusavao sam da razumem. Sej je sigurno bio malo skrenuo. Nedostajala mu je daska u glavi. Ja sam ih imao sve, sto uopste nije značilo nikakvu prednost. Jer je trebalo da osetim, a ne da shvatim. Mislim da zbog toga stvar sa saludosom nije zazivela kod ljudi. Tek ponegde. Na kraju, to je bila tek dosetka. Lukavstvo. Nepomičnost. Sej je preterivao. Ne mozes razgovarati sa vetrom. Sa psom, jos kako tako.
»Moglo bi da ti se čini da sam putovao samo pesice«, čuo sam opet Seja. »Vraga! Pravila nam dopustaju da koristimo svako prevozno sredstvo. Mala diverzija organizatora. Korisćenje voza ili aviona je nase nepotrebno iskusenje: stizemo suvise brzo. Ni automobil, naravno, ne predstavlja neku dobit...Ali je ponekad dobro da neko određeno mesto napustis brze i tada je dobar i najgori magarac. Koristio sam na desetine brodova i ne znam koliko aviona, konja, slonova i kamila. I ljudi su me nosili u nekoliko navrata: u naručju, na leđima ili riksom, kada me vise nisu nosile noge«.
....
Između ostalog, ono sto je Sej govorio navelo me je da razmisljam o ustajalim zivotima. Najednom mi se učinilo neverovatno zamornim da sve vreme sedim u svom gradu, u svojoj kući, u svojoj kancelariji, dan za danom, da automatski radim iste stvari. Svakodnevne putanje i događaji odvijaju se godinama na isti način. Čorba je uvek na istom mestu, u lepom tanjiru, ukusno oslikanom, u tanjiru koji pospesuje apetit. I čorba je vruca, taman da je pojedes, dok je napolju minus dvadeset. Ludačka prijatnost uzdize ti se od utrobe prema mozgu. Zbog pare, počinje da ti curi nos. Brises ga i ukus kima i selena postaje ti jos primamljiviji. Misli ti već lete ka sledećoj vrsti jela, nekom sosu; a onda, sebi kazes kako ćes uveče voditi ljubav, nakon čega ćes zaspati u ritmu udara klatna sa sata iz hodnika.
....
Cigareta se ugasila. Kresnuo sam upaljač, Sej je otresao pepeo i gurnuo ostatak torpeda nazad u dzep.
»Tako sam upoznao Reginu...Izvinila se a potom sam bio njen gost tog dana...A onda i sledećeg...I jos...Ostao sam oko pet meseci. Moj zivot se neočekivano promenio. Od skitnice bez krova nad glavom, čija je sudbina bila da luta ne zna se koliko dugo, postao sam osoba koja se jutrom budi u florentinskom krevetu, pored izuzetne zene koja je mirisala na eukaliptus i na cvet narandze i koja me je neverovatno volela...Potom bih se okupao u kupci od ruza - moja ustavljena koza je u potpunosti osećala ovaj higijenski čin - a zavrsavao bih dan u dezurnom baru iz koga nisam znao sta da izaberem. Ispijao sam Dibone sa ledom i pusio cigarete, fine, damske, počeo sam da zaglupljujem, ali ne bih mogao da kazem da mi se moj novi način zivota nije dopao. U devet sati, odmah nakon doručka, Regina i ja bismo zajahali dva bela konja i krenuli u setnju. Poneli bismo i lovačke puske, s obzirom da smo na nasem putu sretali različitu divljač, ali, pucali smo samo na dingo pse. Kakva zena! Gospode! Nasledila je ogromno bogatstvo, mogla je da bude ohola diktatorka. Imala je veliku dusu i savrseno obrazovanje. Bila je dobra pijanistkinja. Imala je koncerte u Pertu, Melburnu, u Brizbejnu, Kanberi, čak i u Velingtonu na Novom Zelandu. Imala je i nekoliko recitala. Pala je pre tri godine sa konja i slomila ruku. Iscelila se ali njeni zglobovi su izgubili pokretljivost, tako da je Regina odustala od muzičke karijere i svirala samo za sebe. Jedno vreme je svirala i za mene. I sada mi u usima odzvanjaju zvuci Imperijala....Vise nisam mogao samog sebe da prepoznam! Bluzon od lanenog platna zamenio sam svilenom kosuljom, a ogrtač, smokingom koji mi je stajao kao saliven. Regina me je uvela u svoj svet: koncerti, kokteli, tenis (zadovoljavao sam se ulogom gledaoca), piknici, časovi jahanja, gala premijere i mnogo drugog. Ziveo sam kao u snu i osećao sam da treba da se probudim. Plasio sam se da ću izgubiti takmičarski duh i da ću zavrsiti kao uzorni muz. Bilo je primamljivo. Kolikom broju smrtnika se pruza takva srećna prilika? Osećao sam da je doslo vreme da odem. Prema Regini sam osećao najdublju ljubav, ali moja zelja za odlaskom pojavljivala se sve zesće. U poredjenju sa njenim bogatstvom, milion koji me je očekivao u Parizu bio je sala. Mozda je ono sa konkursom bila samo obmana, ili odraz lazi i jos veće zabune. Ali, imao sam mogućnost da sebi objasnim KO/STA sam ja: nisam znao mnogo o sebi. Bio sam komplikovan i kontradiktoran, takav sam i danas. Stanje SALUDOSA dovelo me je u skladan odnos sa stvarima. Ono sto bi, na kraju krajeva, moglo da znači sve. Dakle, trebalo je da krenem. Regina nije mogla da zamisli da ću otići. Jednog jutra, dok je svitalo, krenuo sam. Regina mi nije rekla da je trudna; to bi mozda prekinulo moje putovanje...Nasa kći je danas filmska zvezda i u sezoni lova, lovi kengure vozeći motocikl...Poslednji put sam je video pre četiri godine. Ponekad je nazovem telefonom...
“Zbog čega ne pokusas da napises memoare?” upitao sam ga. “Ti imas milion na vrhu pera! Ili da objavis dnevnike...”
“Molim? Zasmejavas me, gospodine. Zbog čega da pisem? I kada? Ja cirkulisem! Pisanje je za nepokretne! Dnevnici su gluposti, skrabotine, s vremena na vreme po nesto. Ali ko zna, mozda ću jednog dana napisati knjigu! U deset rečenica. Dvanaest. Ili u samo jednoj. Ni jednoj. Jedna reč. Neka vrsta “Eureke!” koja jos uvek nije izgovorena. Mozda neće izaći nista, kao sto je to bilo sa onom nistavnom konferencijom u Vankuveru, pre sedam godina... Gospodja savetnik, borac za potpunu i odlučujuću pobedu zena nad muskarcima, molila me je da se priključim klubu feministkinja. Dobro me je odabrala, s obzirom da sam joj - bez sopstvene volje - dao povod uzviseniji nego sto ga je mogla zamisliti. Stojeći na tribini, shvatio sam da govorim gluposti o tome kako je svet uvijen u ogromnu paučinu talasa najrazličitijih vrsta: radio, TV, laserski i ne znam ni ja kakvi sve ne izvori navirućeg kancera u poslednjih deset godina; onda sam naklapao o statusu zena u sledećem milenijumu, kada vise neće biti potrebno da radjaju, jer će se trudnoća smatrati neestetskom stvari koja izaziva mnogo patnje i ogromno drustveno izgubljeno vreme. “Laboratorije!” rekao sam. “Tamo će se zaustaviti kancer, tamo će se radjati deca, izmisljati čuda. Planeta laboratorija. Bez djubrista, bez pasa lutalica, bez...” Stvar sa decom nije bas isla. Nekoliko zena mi je stojeći aplaudiralo, dok su me ostale, njih oko dve stotine, izvizdale kao da sam nekakav neotesanko. Učinilo mi se neprimerenim da govorim pristojnim gospodjama koje blistaju od duhovnosti i čistote o svom zlodelu sa Bornea, na primer, ili o psu kojeg sam nosio na grudima; kako sam se u savani, kada me umalo nisu rastrgale zveri, umokrio na samog sebe od straha. Ili da sam nebrojeno puta bio uhapsen zbog skitanja. Dosao je tamo da gleda i da slusa i jedan naročit čovek, neka vrsta heroja ili ja tada nisam nasao nista dostojanstvenije da ispričam onim istaknutim osobama. Odlučnim. Efekat ukrstanja naroda. Engleska i Francuska su stvorile u stranoj zemlji zene iz snova! Stajao sam poput svestenika u amvonu i govorio same gluposti. Da sam im govorio o stanju saludosa, o slobodi iznad one koju su zelele za sebe, značilo bi da im činim veliko zlo. Moj pronalazak bi odmah mogao da prouzrokuje, umesto smirenja, iznenađujuće turbulencije razuma. To je himera, zar ne? Nevidljivi hokus-pokus izmedju mene i OSTALIH. Zeleo sam da kazem nesto i o maskulinizaciji zena, ali to bi značilo rat. Već su bile besne, njihovo lepo vaspitanje obuzdavalo je opasnost od malicioznosti pogleda. Potencijalne gorgone. Tako da sam u pola rečenice nabacio svoj zavezljaj na ledja, rekao im jedno odlučno “ćao!” i otisao sporednim stepenistem, sto je bila nepotrebna opreznost, jer sam bio svestan da se zene ne bi izlagale podsmehu napadajući jednog muskarca sa očiglednim karakteristikama debila. “Gde su, dodjavola, nasli ovog kretena?” “Bolestan je!” “Ovo je ponizavajuće!” “Mislim da ovaj nije izasao izvan sopstvenog kvarta!”, a čuli su se i drugi slični povici...
“Ne...Razumem...”
“Nije dovoljno...Poći ćes kući, objavićes album sa statuama Pariza. Mozda ćes sledeće godine sačiniti jedan o Londonu, Moskvi ili San Francisku. Ili o Tahitiju. Putujes, ali - bilo gde da odes - ostajes zarobljen. Pritiskaju te vreme, institucije. Dao bi sve samo da mozes da ispričas sve moje priče za jedan sat, osećam to. Zovu te obaveze, zazeleo si se supruge, dece. Deo si jedne jednačine koju su, u stvari, razresili drugi. Mogućnosti, čak i ako ih predvidis, sugerise ti sef, kolega, supruga; ti si stotinama veza povezan za sistem. I sve sto mu pripada prodire u tvoj mozak, u dusu, vezuje se za mreznjaču, prodire u podsvest. Blokira ti bubne opne. Jednoga dana će ti reći da je deo tvojih zasluga, u stvari njihov. Imas kontroverzno zanimanje. Reprodukujes umetnost. Prodajes. Stvaras samo prividno. Fotografski aparat prepada, ne objasnjava. Danasnje lubenice nude veoma malo slasti. Veliki bastovani na putu su da nestanu. Skoro u svemu zavladali su pokvareni utisci... Novotarije proizvode zabune. Kada bi danas svi ljudi bili bez nosa, shvatas li sta bi to bilo ako bi nekome izraslo tako nesto? Svet bi poludeo od čuđenja! Kakvo uzbuđenje! Kako da zivi sa takvim kljunom na licu? Siroti čovek! Treba mu pomoći! Ali, njemu pomoć, u stvari, nije potrebna jer bi se dotični brzo operisao, odahnuo sa olaksanjem kao nakon izlečenog kancera. Nasim zivotima vlada nemir. Zaključujemo lazni mir sa nama samima, sa nasilnistvom oko nas. Medjutim, spas mozes pronaći u hodanju. Da hodas icrpljen i slab sirom zemlje i nije neki posao ali ti daje mogućnost da ustajes ujutro sa svojom brigom. Oslobodjen od gomile opasnosti. Kod kuće si pod prismotrom, pod stalnom kontrolom. Obavezan si da odgovaras na znake. Uvek u sluzbi sistema. Pomalo marioneta. Ili sam ja ostao gradjanin Francuske samo prezimenom; kakvu korist sam doneo ovoj zemlji za proteklih deset godina? Izmedju ostalog, nisam dopustio da Francuska od mene napravi heroja. Spustio sam zavesu generalima! Rasirio sam je na vreme! Već sam preziveo jedan rat. Pa iako sam se samim čudom spasao, trebalo je sigurno da budem unisten u sledećem? U Indokini? U Alziru? I tamo se čovek mahnito trudi da unisti samog sebe. Da sto pre sve razori. U ovom ubedjenju me je učvrstila jedna mačka, smejaćes se! Tog jutra, shvatio sam da je vreme nepovratno proslo. Doslo je vreme uzbune. Uzbunjivanja. Vreme Apsolutne Diktature. Gvozdene ruke koja će pokusati da spase planetu. Bio sam u Tokiju. U jednom mirnijem kvartu. Prijatnom. Poput velike igračke. Posmatrao sam i bio sve odusevljeniji. Sta vise, pun entuzijazma. Urbanističko savrsenstvo. Tada sam video zutu mačku na pruge. Htela je da zatrpa izmet u zemlju, onako kako to rade sve mačke na svetu, ali je bila očajna jer nije imala gde. Pokusala je da zagrebe pri dnu jedne zgrade i opet nije uspela, bilo je asfaltirano. Premestila se malo dalje: asfalt! Čeprkala je sve brze i menjala mesto, u levo, u desno, isla je u krug sve siri i siri. Zalud, asfaltna pustinja bila je neprobojna! I beskrajna. Ni gram blata, peska ili barem nekoliko osusenih listova, nigde čak ni mrve crnice u kojoj bi ispraznila creva. Gospodine, posmatrao sam tu mačku skoro pola sata. Mislio sam da će podivljati. Ostavio sam je njenom poslu; već sam bio obuzet svojom vrstom. I u vazduhu je bilo nesto asfaltno! Bio je sve tamniji i ispunjeniji mirisom smole. Automobili su ispustali otrovne oblake gasa. Na raskrsnici, neki aparat je izduvavao nesto sasvim drugačije - čist vazduh. Gurnuo sam glavu u nekakvu torbu. Nekakva drska. Neko je prodavao masku od gaze i one sa filterom od uglja. Primetio sam da mnogi ljudi to nose. Skeptici su kasljali u maramice, indifirentni - u dlanove. Oni hrabriji zadrzavali su dah. Svi su se sporazumevali znacima... Gospodine, planeta ima potrebu za jednim Bizmarkom!...Za gvozdenom pesnicom koja oličava red u zivotu!...Bez milosti, nametanje slobode, demokratije, prava, prosperiteta! Razvoj! Pojmovi sa kojima se u potpunosti igra! Vise me niko ne slusa! Pojavljivanje Diktatora koji će ovladati čitavim ljudskim rodom je – ma koliko se ova igra činila besmislenom – obavezno! Svet moze biti spasen samo ako bude bio podređen jednoj jedinoj volji! Pre godinu dana, predstavnik neke organizacije predstavilo mi je studiju o stanju planete. Opsta misljenja. "Ti si odgovarajući čovek za tako nesto", rekao mi je. "Video si mnogo toga, a i stalno putujes." Brzina kojom se krećem je suvise mala spram ritma kojim dolazi do promena, ja sam mu dao kontraargument, jer gde je nekada postojala kolonija, sada pronalazim suverenu drzavu. S druge strane, namesto demokratije, prilikom sledećeg putovanja, zatičem vojnu huntu, tamo gde sam bio ubeđen da postoji suma, vidim samo osuseno tlo, a tamo gde se pruzalo jezero, nailazim na smrdljivu baru...Sta vise da kazem od onoga sto se, u stvari, već zna? A zna se vrlo dobro! Odbio sam ponudu. Čemu bi posluzilo moje misljenje? Svaki narod rasuđuje na osnovu toga kako ga nosi glava: svaka intervencija smatra se mesanjem u unutrasnje stvari. Haos na opstem nivou. Politika je zagadila propagandu. Politički tabori, vojni tabori, sportski tabori, izbeglički tabori, tabori, samo tabori! Sve je podeljeno, sve je u sukobu. Drzavni udari, ratovi na svakom koraku, ugusene ribe i dzungle zbrisane buldozerom! Kise koje isusuju tlo! Ne postoji potreba za studijama, već za katastrofom! Pretposlednjom, nakon koje ne bi vise bile dozvoljene greske. Nesto poput nedostatka kiseonika. Nekoliko pustinja, u određenim delovima planete...Priblizavanje praznine. Ljudi koji gasnu po ulicama, u kancelarijama, u automobilima, u kućama. Opsti krkljanac. Strah nekolicine prezivelih koji će teziti da pobegnu u poslednje preostale sume. Oprosti mi, nisam ciničan, ali takvo nesto bi proizvelo razarajući sok...Naravno, odbio sam predlog...A koliko mi je samo bio potreban novac! Od nedavno sve se teze snalazim. Moje pevanje je sve promuklije, a prevare sa kartama izvodim samo kada sam potpuno odmoran. Ni za uzgredne poslove nemam dovoljno energije. Poslednji put kada sam počeo da radim ozbiljniji posao, umalo nisam sve upropastio. Bilo je to u Sahelu. Trebalo je da dva dana čuvam skladiste sa hranom u toj oblasti, Za taj posao me je zamolio jedan komandant specijalne jedinice. Dobro se plaćalo. Upravo je stigao transport sa kuvanom ribom u hladnjačama, oko sto kilograma u svakoj. Bio sam sit, imao sam svoje zalihe, sto mi je dodatno ulivalo poverenja. Ali najvaznija stvar je bila ta sto sam imao pusku. Staru kuburu, kupljenu na marokanskom bazaru. Jos je uvek bila dobra da raznese lobanju slonu sa pedeset koraka. To mi je davalo sigurnost jer je postojala opasnost napada na logor. Tako nam je bilo rečeno. Protivrezimske grupacije. Nas je bilo desetorica, solidno naoruzanih i prilično iskusnih... Osmatračnica nam je bila iza kontejnera, kako ne bismo bili laka meta. Nije se saliti sa grupom gerilaca! Ali nije bilo tako. Dosli su, bili su pregladneli! Suvonjavi ljudi koji su se klatili u hodu. Mladi su bili nesto snazniji, to sam odmah primetio. Navalili su, ostali su ih sledili. U praskozorje je trebalo da stigne kamion sa hlebom i cisterna sa čajem od nane. Avion je trebalo padobranima da spusti lekove. Trebalo je da to bude spasilačka akcija, kako sam mogao da pucam na te nesretnike? Ipak, uhvatio sam oruzje za cev i počeo da ga okrećem oko sebe. Riba je bila zaleđena, napolju je bilo vise od četrdeset stepeni a svi ljudi okupani znojem. Toplotni udar koji se tesko podnosi. Losa probava. Nakon dve nedelje gladovanja, moras da jedes halapljivo! Opsada nije dugo trjala. Oborio sam nekoliko njih, ali su me savladali. Bili su bosi i slabasni, inače bi me smrvili. I sada jos osećam njihove tabane na potiljku, na glavi...Trgali su očajno ribe za rep, gutajući ih, skoro ih ne zvaćući. Milijarde ledenih kristala...Krkljali su jer su im zdrela bila izranjavljena ribljim kostima: nekoliko ih je umrlo. Drugi su se valjali urlajući, drzeći se rukama za stomak, sto je bila posledica naglog pretovarivanja stomaka. Nezaustavljivi izlivi krvi, desetine ljudi na pragu kome. Agonije. To je bila noć ispunjena jaukom. Kada je stigao konvoj sa hlebom, čajem i lekovima, sve je naokolo izgledalo kao razbojiste. Nama vladaju creva; kanibalistički potencijali! Jedaća fekalija! Hrana i piće! Sve veličanstvo sveta prolazi kroz stomak! Istrpi glad makar i tri dana i onda pokusaj da fotografises! Umesto statua, kroz objektiv ćes posmatrati samo hamburgere i koture kačkavalja. Ni zedj nije nista lakse istrpeti...Jednom prilikom, pre dvadesetak godina, kada sam bio optuzen za spijunazu, naleteo sam na logor u nekoj azijskoj zemlji. Zgrada usred polja. Nakon nedelju dana jare, umirao sam od zedji. Neko je digao vodovod u vazduh. Usta su nam bila potpuno suva. Usne su nam se naduvale i koza je počela da nam puca i otpada. Čim bi svanula zora, lizali bismo rosu. Neki su pili sopstvenu mokraću. “Vode!” urlao sam poslednjim atomima snage. “Vode! Hoćemo vode!” “Nemamo, jedva da ima i za nas!” dobacivali su nam čuvari. “Prestanite da vičete! Izresetaćemo vas!” Jedne večeri - za mnoge suvise kasno - doneli su nam vode. Sledećeg dana svima su nam bile spustene pantalone. To je bila katastrofa. Gomile mrtvih. I to sve zbog one smrdljive vode! Uzeli su je iz nekog potoka, a mi smo pili do besvesti! U supi je sve bilo uprljano; vazduh je postao nepodnosljiv...Jedan izmrcvareni starosedelac zvakao je travu. Potom ju je gutao. Rekao je i nama da to isto radimo. Halapljivo sam sazvakao nekoliko vlati, ali sam ih odmah ispovraćao. Moj stomak vise nista nije podnosio. Počeo sam sve ruznije da se izrazavam. Imam glupu naviku. Mislim da je to zbog umora. Mozda je bolje da pođemo.”
“Da, jos malo pa će svanuti...”
“Pola pet”, rekao je Sej. “Mozda bi bilo dobro da i mi malo odspavamo. Nisam vise izdrzljiv kao nekada...”
“Hoćemo li se jos videti?”
“Ne znam... Mozda... Ako mi Madelina udje u trag, moraću da promenim mesto. Ne mogu da zivim sa tom vesticom za vratom. I sa Magirusom na istom tlu... Inače, siguran sam da me jos mnogi vrebaju...”
“Ko?”, upitah, presekavsi mu rečenicu u nadi da ću otkriti ono sto sam odavno osećao da mi nedostaje.
“Mozda čak i ti! Ustvari i ne znam ko si...”
Slegnuo je ramenima, a onda se nasmejao. Obojica smo se smejali. Nisam navaljivao. Ko zna na sta je Sej mislio kada je rekao “drugi”...Mozda je to bilo samo onako; učestvovao je u jedinstvenom takmičenju, bilo je prirodno da će izazvati naročito interesovanje.
“Hoćemo li se jos videti?”, ponovo upitah.
“Oko sedam”, odgovorio je. “Ako se ne dogodi nesto neočekivano...”
Aleksandru Ecovoiu i prevodilac romana Saludos, Daniela Popov
03.09.2008.
Promocija, KOV, Vrsac
Content Management Powered by CuteNews